Растанак без краја

Давно то беше али сећам се сусрета првог.

Тиха и смерна, погледа благог као срна.

Између среће и туге, богатства и сиромаштва,

живи моја ујна.

Доживела је љубав из бајке

иако срећа имаде крај,

одведе је пут у пределе далеке, жарке,

и растанак наш немаде крај.

Сваки сусрет ме изнова боли

знам да ме она некако воли,

знам да у срцу све нас носи,

времену пркоси и када боли,

за све нас се ОНА Богу моли!

Посвећено ујни, Верици Мирошниченко 25.08.2014.

УШЕЋЕРЕНИ СВЕТОВИ

Ушећерене гране. Ушећерена трава. Ушећерена сврака на врху великог ораха и њено гнездо. Ушећерио сиви мачак и дрема крај топле пећи. Ушећерила негде моја велика деца док спавају. Ушећерена црвена јабука на штапићу. Ушећерене речи изговорене и неизговорене.

Неко би рекао: „ Дебели је минус данима,“ а мене призор уоквирен рамом прозорског окна увлачи у ушећерени свет. Греју душу и пробадају срце сећања.

„ Баш си била ушећерила, нисам хтела да те дирам“, рекла би моја мајка.

Једна реч, један призор, ушећерена суза и молитва за њу која негде тамо живи ушећерене снове и нико не сме да је буди.

КЛИНИЧКА СМРТ

У првом тренутку осетила сам невероватно  олакшање. Моја душа се одвојила од тела и могла сам да видим своје тело које је непомично лежало у учионици испред табле. Није било никога јер у школи тог дана није било деце, био је распуст а ја сам дошла да завршавам сву могућу администрацију.

Онда сам угледала светлост која ме је привлачила и усисавала у себе. Док  сам путовала окупана топлином светлости, из свести су ми лагано нестајале све године проведене у учионици, све реформе, страх, беда и очај.

Спустила сам се на пољану окупану сунцем, испред мене је била моја школа, мала бела зграда, ниске таванице са базенчићем испред  чесме у којем смо прали блатњаве ципеле. Била је под великим стакленим звоном и нисам могла да уђем  . Неки необичан човек у похабаном оделу изашао је и рекао ми да је ово мој нови живот, да ћу се овде осећати добро и безбедно.

Пристала сам да ме уведе унутра. Звоно се затворило и могла сам да уђем у школу. У учионици је у ћошку била стара бубњара, металне клупе и дивна зелена табла. Сва деца су имала своје мини рачунаре којима су били повезани са  базом података у мојој глави. Проблем би настао само ако би им рачунарчић којим случајем склизнуо са стола и упао процеп између дасака на поду.

Ђаци су били весели и растерећени. Касније сам сазнала и зашто. Наиме, они су боравили у школи до тренутка када су им додељиване дипломе. Нису били под стресом да ли ће диплому добити јер су дипломе дељене према статусу њихових родитеља који су живели ван звона и нису морали да се свакодневно оптерећују проблемима одрастања своје деце. По завршетку школе генерација би излашла  у спољни свет и заменила  своје родитеље.

Учитељима је у таквој школи веома лепо. Стално су са својим ђацима, у звону је стално дан, тако да нема потребе да се обезбеде просторије за спавање. Храну добијају из јавне кухиње и  не морају да брину шта ће јести. Центар за глад се даљински пали и гаси тако да ниада нису гладни. Униформа  и обућа коју добију је од таквог материјала да се не може поцепати нити испрљати. Води се рачуна да не буду оптерећени сувишним информацијама, тако да им се  подаци из  разних области   редовно ажурирају и путем специјалног чипа преносе у мозгове.  То је идеалан систем јер  не морате да размишљате. Неко други то чини уместо вас.

Док сте у звону, не можете имати своју децу тако да нисте оптерећени бригом о потомству.

Без обзира на све, осећате се добро и задоваљно.

Коначно постајете бесмртни.

Једино што никако не смете урадити јесте да покушате да изађете из звона јер се онда више не можете вратити. Морате знати да вас стално искушавају разним стварима али морате бити јаки и не смете одолети искушењу. Ако покушате, звоно се затвара а на ваше место долази нека нова душа која лута около и једва чека да уђе. Ви остајете вечно заробљени у свом телу које ће једног дана трунути у земљи.

Ја сам погрешила јер нисам могла да одолим мирису клин- чорбе, коју је некада кувала моја пра- бака. Искушење је за мене било  превелико .

Сада покушавам да се вратим у кому, надам се да ће ми опростити ако се покајем. Не могу ништа да изгубим  јер ми од плате неће остати ништа када ми одбију боловање. Једино се плашим да ми даљински не избришу рецепт по којем се спрема клин- чорба.

Марина Ињац

ЛЕЊА ПИТА

Недеља. Док спремам ручак за сутра, пишем припреме и планове, примам честитке колегиница и колега  за уџбенике које сам писала, поспремам простор у којем живим, читам коментаре у вези штрајка, смањења плате, понижења која доживљава просвета....

Пожелех да се извиним МОЈОЈ деци : Ружи, Милошу и Јелици. Они су одрасли, пунолетни и самостални. Време не могу да вратим али могу да им се извиним као мајка и учитељица.

 Драги моји ,

Извините што сам вас пре свих остављала у вртићу јер сам журила  да не закасним у школу на дежурства како бих чувала другу децу.

Извините што сте остајали у вртићу после свих јер сам остајала да сачекам родитеље који нису на време стигли по своју децу.

Извините што се нисам јављала на телефон када вас је нешто болело или сте се уплашили јер сам била на часу.

Извините што сам вас остављала болесне,  да вас неко други пази јер би ми због боловања умањили плату па не бих могла платити рачуне.

Извините што  често нисам  била у публици да навијам за вас када сте наступали на приредбама и такмичењима јер сам морала да будем подршка својим ђацима који су наступали.

Ивините што сам сате у кући  проводила пишући припреме, планове, прегледајући задатке а нисам се играла са вама и нисам вам помагала у учењу јер сам хтела да будем одговоран радник и сву своју енергију сам трошила помажући другој деци.

Извините што сам вас остављала да се сами ноћу покривате док сам ја покривала другу децу јер сам морала зарадити новац за кречење куће или куповину огрева за зиму.

Извините што вас првог септембра нисам повела у школу јер сам журила да дочекам неку другу децу првог дана школе.

Извините што вам нисам правдала часове када сте бежали из школе јер другу децу учим  и сама сам учена да не треба лагати.

Извините што нисам молила колеге да вам поправе оцене јер друге учим и самa сам учена да се оцена заслужује.

Извините што вас нисам запослила преко везе јер друге учим и самa  сам научена да  посао треба да добију вредни,  способни и квалификовани људи.

Извините што  сте били сами док сам ја држала часове другој деци јер сам морала да зарадим новац да вам купим обућу и одећу коју сте прерасли а нисте имали од кога да наследите.

Извините што сам део новца који сам зарађивала потрошила на боје, папире, хамере, књиге, фотокопирање јер сам хтела да  другој деци учење учиним лепшим и лакшим.

Извините што нисам чула шта ми говорите јер сам била исцрпљена слушајући другу децу и њихове родитеље шта ми говоре о својим проблемима.

Извините за сваку моју реч која вас је заболела  јер је нисам изговорила ономе коме је била намењена.

Извините што вам нисам обезбедила станове већ само,  на крај села ,  малу жуту монтажну кућу од 57 квадрата, купљену на кредит  јер сам сматрала  да треба бити поштен.

Извините што не могу да вам приуштим школовање у иностранству, путовања, виолину, јер ви то заслужујете а ја од свог рада једва  састављам крај са крајем.

Извините што нисам успела да се изборим за бољи живот јер сам била слаба да издржим сав терет живота.

Извините што бих да се поново родим, изабрала исти позив и поновила много тога  због чега молим за опроштај, јер друге учим и учена сам моралу.

Извините што се нисам сетила и других ствари због којих би требала молити за опроштај  јер сам постала заборавна.

Извините што ми  док вас чекам, поново није успела лења пита  јер цео дан размишљам о овоме и   све сам ово писала како би остало забележено и  бар некога подстакло  на размишљање.

Извините што после свега очекујем да  ћете ми једног дана подарити унуке јер желим да са њима надокнадим оно време које са вама нисам провела.

Извините што себично очекујем да ћете ми опростити јер друге учим и сама сам научила да опраштам.

Воли вас ваша мама.

Овако је све почело.... 
Генерација ђака која је кренула у школу 2010. године, покреће одељенске новинице ДоброДушко.
Уживали смо у стварању сваког новог броја који би излазио из штампарије сваки пут лепши и веселији. Памтићемо дане дружења, незаборавне тренутке који су остали забележени на страницама ДоброДушка.

У 2014/15. години они постају ђаци петаци али одељенске новинице остајављају у наслеђе будућим првацима.

На сајту Душкове значке можете прелистати првих пет бројева ДоброДушка. http://www.duskoveznacke.org/

Уместо новиница од папира, генерација будућих првака добија вееелики простор на овом блогу како би се представили, упознали и сарађивали са свим људима добре воље или још боље ДОБРЕ ДУШЕ!