КЛИНИЧКА СМРТ

У првом тренутку осетила сам невероватно  олакшање. Моја душа се одвојила од тела и могла сам да видим своје тело које је непомично лежало у учионици испред табле. Није било никога јер у школи тог дана није било деце, био је распуст а ја сам дошла да завршавам сву могућу администрацију.

Онда сам угледала светлост која ме је привлачила и усисавала у себе. Док  сам путовала окупана топлином светлости, из свести су ми лагано нестајале све године проведене у учионици, све реформе, страх, беда и очај.

Спустила сам се на пољану окупану сунцем, испред мене је била моја школа, мала бела зграда, ниске таванице са базенчићем испред  чесме у којем смо прали блатњаве ципеле. Била је под великим стакленим звоном и нисам могла да уђем  . Неки необичан човек у похабаном оделу изашао је и рекао ми да је ово мој нови живот, да ћу се овде осећати добро и безбедно.

Пристала сам да ме уведе унутра. Звоно се затворило и могла сам да уђем у школу. У учионици је у ћошку била стара бубњара, металне клупе и дивна зелена табла. Сва деца су имала своје мини рачунаре којима су били повезани са  базом података у мојој глави. Проблем би настао само ако би им рачунарчић којим случајем склизнуо са стола и упао процеп између дасака на поду.

Ђаци су били весели и растерећени. Касније сам сазнала и зашто. Наиме, они су боравили у школи до тренутка када су им додељиване дипломе. Нису били под стресом да ли ће диплому добити јер су дипломе дељене према статусу њихових родитеља који су живели ван звона и нису морали да се свакодневно оптерећују проблемима одрастања своје деце. По завршетку школе генерација би излашла  у спољни свет и заменила  своје родитеље.

Учитељима је у таквој школи веома лепо. Стално су са својим ђацима, у звону је стално дан, тако да нема потребе да се обезбеде просторије за спавање. Храну добијају из јавне кухиње и  не морају да брину шта ће јести. Центар за глад се даљински пали и гаси тако да ниада нису гладни. Униформа  и обућа коју добију је од таквог материјала да се не може поцепати нити испрљати. Води се рачуна да не буду оптерећени сувишним информацијама, тако да им се  подаци из  разних области   редовно ажурирају и путем специјалног чипа преносе у мозгове.  То је идеалан систем јер  не морате да размишљате. Неко други то чини уместо вас.

Док сте у звону, не можете имати своју децу тако да нисте оптерећени бригом о потомству.

Без обзира на све, осећате се добро и задоваљно.

Коначно постајете бесмртни.

Једино што никако не смете урадити јесте да покушате да изађете из звона јер се онда више не можете вратити. Морате знати да вас стално искушавају разним стварима али морате бити јаки и не смете одолети искушењу. Ако покушате, звоно се затвара а на ваше место долази нека нова душа која лута около и једва чека да уђе. Ви остајете вечно заробљени у свом телу које ће једног дана трунути у земљи.

Ја сам погрешила јер нисам могла да одолим мирису клин- чорбе, коју је некада кувала моја пра- бака. Искушење је за мене било  превелико .

Сада покушавам да се вратим у кому, надам се да ће ми опростити ако се покајем. Не могу ништа да изгубим  јер ми од плате неће остати ништа када ми одбију боловање. Једино се плашим да ми даљински не избришу рецепт по којем се спрема клин- чорба.

Марина Ињац