Растанак без краја

Давно то беше али сећам се сусрета првог.

Тиха и смерна, погледа благог као срна.

Између среће и туге, богатства и сиромаштва,

живи моја ујна.

Доживела је љубав из бајке

иако срећа имаде крај,

одведе је пут у пределе далеке, жарке,

и растанак наш немаде крај.

Сваки сусрет ме изнова боли

знам да ме она некако воли,

знам да у срцу све нас носи,

времену пркоси и када боли,

за све нас се ОНА Богу моли!

Посвећено ујни, Верици Мирошниченко 25.08.2014.

УШЕЋЕРЕНИ СВЕТОВИ

Ушећерене гране. Ушећерена трава. Ушећерена сврака на врху великог ораха и њено гнездо. Ушећерио сиви мачак и дрема крај топле пећи. Ушећерила негде моја велика деца док спавају. Ушећерена црвена јабука на штапићу. Ушећерене речи изговорене и неизговорене.

Неко би рекао: „ Дебели је минус данима,“ а мене призор уоквирен рамом прозорског окна увлачи у ушећерени свет. Греју душу и пробадају срце сећања.

„ Баш си била ушећерила, нисам хтела да те дирам“, рекла би моја мајка.

Једна реч, један призор, ушећерена суза и молитва за њу која негде тамо живи ушећерене снове и нико не сме да је буди.