Растанак без краја

Давно то беше али сећам се сусрета првог.

Тиха и смерна, погледа благог као срна.

Између среће и туге, богатства и сиромаштва,

живи моја ујна.

Доживела је љубав из бајке

иако срећа имаде крај,

одведе је пут у пределе далеке, жарке,

и растанак наш немаде крај.

Сваки сусрет ме изнова боли

знам да ме она некако воли,

знам да у срцу све нас носи,

времену пркоси и када боли,

за све нас се ОНА Богу моли!

Посвећено ујни, Верици Мирошниченко 25.08.2014.